:: : strast : ::

San je skalamerija između dva noseća stuba

  

Pancake... i'll learn to make this one.

Dekolte

Želim da ti poklonim svoj dekolte,

preplavljen venama plavim,

koje, od širine grudnog mi koša,

žele da iskoče van kože

pod kojom su.

U ogledalu se vidi jasno -

pore mi bride,

i jedino pod tvojim prstima

taj tanak epiderm,

rastrzan između ključnih kostiju,

mogao bi doći do vazduha.

Tvoji prsti dotakli bi

i ovu medno drvenu tavanicu,

za kojom vape linije u mom grlu,

koja mi je nadomak glasa,

ali bez i jednog pokreta,

iako sam baš danas

prvi put uspela da poletim.

Tvoji prsti zasigurno bi rado

pristali da im moja bedra budu postelja,

bela i mirisna kao tvoj veliki i meki

kraljevsko plavi jastuk,

iako je veličina

tvojih sanjalačkih kriterijuma

nesaglediva.

Ipak, moja bedra bila bi

solidno pogodan izbor,

ili još bolje – potez.

Znam da je sve to privid -

sve, zarad sveže popucalog baršun-dekoltea,

rastrzanog samim sobom – tobom,

dovoljno da zariješ svoj pogled i misli

u njega,

i da pomisliš

koliko samo voliš tu toplinu,

koja isparava na samo jednu reč,

kao toplota koju stvara led.

Onda - smiraj dana

za moj krvotok

i tvoju suptilno žilavu strast.

Želja za slikanjem

~ Nesrećan je možda čovek, ali srećan umetnik koga želja razdire!

~ Gorim da naslikam onu koja mi je tako retko iskrsavala i tako brzo odbegla, kao nešto lepo i za čime bi žalio putnik što se odvezao u noć. Koliko je dugo otkad je nestala!

~ Lepa je, i više no lepa; ona prepada. U nje je izobilje crnog; i sve što ona uliva noćno je i duboko. Oči su joj dve peštere odakle nejasno svetluca tajanstvo, a pogled njen obasjava kao munja; to je blesak pukao pomrčinom.

~ Nju bih uporedio s nekim crnim sunce, ako bi se mogla zamisliti crna zvezda što isijava svetlost i sreću. No ona radije seća na lunu, koja je na nju svakako stavila beleg svoga strahovitog dejstva; ne belu lunu iz idila, što liči na hladnu nevestu, nego lunu zloslutnu i zanosnu, uzlebdelu u dnu olujne noći, u tišmi oblaka što jezde; ne mirnu i dobroćudnu lunu što pohodi san pravednika, nego lunu otrgnutu s neba, pobeđenu i buntovnu, koju tesalske Veštice nagone da igra na prestrašenoj travi!

~ S malog čela joj se čitaju čvrsta volja i strast grabljivice. Međutim, pre dnu tog lica koje baca u nespokoj, pod nemirnim nozdrvama što bi da udahnu neznano i nemoguće, s neiskazanim miljem blista osmeh velikih, rujnih i belih, preslatkih usta koja rađaju san o čudesnoj divoti cveta niklog na vulkanskom tlu.

~ Ima žena koje pobuđuju prohtev da budu osvojene i da se u njima uživa; ali ova izazia želju da se lagano umire pod njenim pogledom.

:: : lepota : ::

Tvoji zubi

Volim tvoja usta puna zuba. 

Izlivam se pred njima 

kao što se izlivam po asfaltu 

dok gledam tvoje postojanje na tom biciklu... 

Svi pljosnati tanani mišići 

prilepljeni uz tvoje kosti 

kreću se kao da svi do jednog 

pričaju uglas.

Iako slabo vidljivi, 

tvoji zubi su meni najlepša pozorišna predstava 

dok te posmatram kako topiš hranu, 

sa osmehom ponekim.

Tvoje biće skida odeću sa sebe - 

božanstvena je to simfonija za moj sluh; 

čujem da nemaš strahova ni tuge 

ni u jednoj pori na koži. 

Opet tvoji zubi blistaju.

Blaga voda sa tvog tela miriše na lavandu i dalje,

krik ti je dublji od mog strašnog ponora 

i jači od moje snage...

Tvoj poljubac topi moja usta 

natopljena mlečnim medom, 

crvena su od tvog daha, 

a tvoj glasni izdah pada u moj dekolte.

Za koji sat - Danteovo jutro, 

sjajnije od Božanstvene komedije.

U jedan čas ujutro ~ Šarl Bodler

~ Najzad! Sam! Čuje se još samo kloparanje poneke zakasnele, satrvene kočije. Tokom nekoliko časova imaćemo bar tišinu, ako ne odmor. Najzad! Tiranija ljudskog lica se izgubila, i odsad ću sam biti vinovnik svoje patnje.
~ Najzad! Dopušteno mi je, dakle, da se razgalim kupanjem u pomrčini! Najpre, dvostruki okretaj u bravi. Čini mi se da će taj okretaj ključa uvećati moju samoću i ojačati barikade koje me sada dele od sveta.
~ Užasan život! Užasan grad! Da ukratko izložimo protekli dan: video više književnikaod kojih me je jedan pitao da li se može otići u Rusiju kopnenim putem (bez sumnje smatra Rusiju ostrvom); izdašno raspravljao sa urednikom jednog časopisa, koji na svaku primedbu odgovara: "Ovde su okupljeni čestiti ljudi", što podrazumeva da sve ostale listove uređuju lupeži; pozdravio dvadesetak osoba među kojima petnaest meni nepoznatih; podelio stisak ruke u istim razmerama, a nisam bio obazriv da prethodno kupim rukavice; popeo se, kako bih ubio vreme, tokom pljuska, kod neke akrobatkinje koja me zamolila da joj nacrtam kostim za ljupku Veneru; učinio podvorenje upravniku jednog pozorišta, koji mi je, opraštajući se, rekao: "Možda biste dobro učinili da se obratite Z...; to je najnezgodniji, najgluplji i najslavniji od svih mojih pisaca; s njim biste možda mogli doći do nečega. Nađite se s njim, a potom ćemo videti"; hvalisao se (zašto?) mnogim gadostima koje nikada nisam učinio, a kukavički poricao neke druge rđave postupke koje sam izvršio s radošću, prestup iz razmetljivosti, sagrešenje iz bojazni šta će svet reći; odbio jednom prijatelju prirodnu uslugu, a dao pismenu preporuku jednoj preispoljnoj hulji; uh! je li tu odista kraj?
~ Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom, veoma bih želeo da se iskupim i malo pogordim u tišini i usamljenosti noći. Duše onih koje sam voleo, duše onih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me, odagnajte od mene laž i sablažnjiva isparenja sveta; a ti, Gospode Bože moj! udeli mi milost da stvorim nekoliko lepih stihova koji meni samome dokazuju da nisam poslednji među ljudima, da nisam niži od onih koje prezirem!

Stranac ~ Šarl Bodler

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca, majku; sestru ili brata?
- Nemam ni oca, ni majke, ni sestre, ni brata.
- Prijatelje?
- Služite se rečju čije mi je značnje do danas ostalo nepoznato.
- Otadžbinu?
- Ne znam na kojoj je ona geografskoj širini.
- Lepotu?
- Voleo bih je da je boginja i besmrtnica.
- Zlato?
- Mrzim ga kao vi Boga.
- Eh! Pa šta voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... oblake što promiču... onamo... onamo... oblake čudesne!

Ljubav / Jastuk za dvoje ~ Mika Antić

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tužna divota -
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.