P.R.O.D.I.G.Y.

Karta za mene i njega. :D

Larpurlartizam

Još uvek imam linije od spavanja po nogama. Osećam se kao da vozim bicikl. Rekao si da će biti sjajno to nešto što stvaramo zajedno; mislila sam da se to "Biće sjajno sve" odnosi samo na današnji dan. Osmeh moj u sebi.

Iste su nam mere: visina, težina, širina, dubina. Isti su nam "ponori i uzglavlja". Vidik nam je opruga. Zemlja nam se izmeriti ne može i nismo svesni na koliko kilometara smo iznad nje. Iste su nam mere za slobodu, za strast. Naučio si me da volim drugi predeo. U ravnici se (si) sakrio moj mir, onaj pravi, koji nosim u dekolteu kad sanjam o fjordovima. 

Divim se tvojoj zrelosti i to želim da kažem glasno; oprosti što se kroz taj gromoglasni hvalospev podmuklo provuklo nekoliko malih "izvini", koje znam da danas ne želiš da čuješ. I neću prestati sa odavanjem priznanja zbog straha od eventualnog prekomernog podizanja tvog ega; taj strah ne postoji. Tvoj ego je dovoljno groteskan u svom sopstvenom poimanju i, oh, tako dobro ide uz tvoju zrelost. Ovde niko ne bi trebalo da ima repliku.

Mazim ti kosu jer si svoj, sebe imaš na kosmički najlepši način. Umetnost te potvrđuje. Isti sam čovek tu. Ti si moja umetnost. 

Napisano na dan njegovog rođendana, 10.8.2012.

Vukolaje, srećan ti rođendan! ;)

Dinner

My valentine

Za... II ~ Edgar Alan Po

O! ne hajem što mi zemaljska kob
malo zemaljskoga sadrži,
ako se duga sva ljubavna dob
zaboravlja u kratkoj mržnji: 


ne žalim što je očajnikâ broj
srećniji, draga, od mene,
već što ti žališ sada udes moj,
udes prolazne sene.


Ne što moji svi zdenci radosti
izviru - čudno - sa suzama,
i što poljubac pun drhtavosti
tolike godine stroši uzaman - 


ne što cveće dvadeset proleća,
svenulo u sebi pre svega,
na srcu mome smrt predoseća
s teretom stoletnoga snega - 


ne što trava - o, neka se mota!
kiti i okiti mo groba kam - 
nego što, mrtav još za života,
plašim se, gospo, biti sam.

Za... ~ Edgar Alan Po

Šumarci gde, u snovima, gledam
ptice čija radost ječi,
jesu usne - tvoj napev jedan
usnama stvorenih reči - 


Tvoje oči, optočene u nebu srca,
tad spuste pogled modar,
o, Bože, na moj duh koji grca,
kao sjaj zvezdâ na odar - 


tvoje - tvoje srce! - budim se i dišem
i spavam da sanjam do dana
istine koju zlato ne može kupiti više
svim svojim tričarijama.

:: : ljubav : ::

Poklanjam ti sve svoje drago i voljeno prstenje... 

Poklanjam ti svoje vishnja usne...

Poklanjam ti svu svoju posvećenost... 

Poklanjam ti svoj osećaj za detalje...

Poklanjam ti na poljupce svoje pramenove iz kose...

Poklanjam ti svoje uživanje na suncu na mojoj terasi...

Poklanjam ti svoje doživljaje tvojih kompozicija... 

Poklanjam ti svoju želju da se pomirim sa letom... 

Poklanjam ti svoje preterano psovanje...

Poklanjam ti svoju ljubljenu osamu...

Poklanjam ti sve gore i brda iz mojih tekstova...

Poklanjam ti ideju o savršenom mestu za uživanje u tišini...

Poklanjam ti parče mojih snova...

Poklanjam ti moje naglas čitanje "Dorijana Greja"... 

Poklanjam ti svoj prozirni ples...

Poklanjam ti svoju iskrenost i istinu.

Sam ¬ Edgar Alan Po

Još u detinjstvu ja ne bejah
drugima sličan - niti gledah
drugima slično - nije htela
duša da pije s opšteg vrela -
s izvora istog nisam pio
ni svoju tugu - zanos čio
ne mogah srcu svom da dam -
i sve što voleh - voleh sam.
Tad - u detinjstvu - u dan prvi
burnog života mog - provrvi
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večno grizla -
iz bujicá, iz svežeg zdenca -
iz planinskog crvenog venca -
iz sunca koje sni vrh mene
u jesen boje pozlaćene -
iz munje čija plamna strela
kraj mog je puta proletela -
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć Plavet tu visoku)
demona nekog u oku mom.

Predosećaj ~ Artur Rembo

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.


Bez misli, bez reči,pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Kretanje

Pokrećeš me.

Isijavam dok krećem se.

Zoveš me,

Pravim se da ne čujem te.

Smeješ se

Glasno i jako...

Padaš i padaš

I lomiš se od sreće.

Ljudi gledaju,

Al' to ti nije važno,

To ti nije važno.

Ti ne spotičeš se.

Ti samo vidiš mene u sebi,

U sobi.

Naši pogledi su

Krov sveta.

Tu je smisao tvoje prilike,

Tvojih reči i mirisa sna, koji sanjam i ja.

Ljudi gledaju,

Al' to ti nije važno.

Ti se ne spotičeš.

:: : strast : ::

San je skalamerija između dva noseća stuba

  

Pancake... i'll learn to make this one.

Dekolte

Želim da ti poklonim svoj dekolte,

preplavljen venama plavim,

koje, od širine grudnog mi koša,

žele da iskoče van kože

pod kojom su.

U ogledalu se vidi jasno -

pore mi bride,

i jedino pod tvojim prstima

taj tanak epiderm,

rastrzan između ključnih kostiju,

mogao bi doći do vazduha.

Tvoji prsti dotakli bi

i ovu medno drvenu tavanicu,

za kojom vape linije u mom grlu,

koja mi je nadomak glasa,

ali bez i jednog pokreta,

iako sam baš danas

prvi put uspela da poletim.

Tvoji prsti zasigurno bi rado

pristali da im moja bedra budu postelja,

bela i mirisna kao tvoj veliki i meki

kraljevsko plavi jastuk,

iako je veličina

tvojih sanjalačkih kriterijuma

nesaglediva.

Ipak, moja bedra bila bi

solidno pogodan izbor,

ili još bolje – potez.

Znam da je sve to privid -

sve, zarad sveže popucalog baršun-dekoltea,

rastrzanog samim sobom – tobom,

dovoljno da zariješ svoj pogled i misli

u njega,

i da pomisliš

koliko samo voliš tu toplinu,

koja isparava na samo jednu reč,

kao toplota koju stvara led.

Onda - smiraj dana

za moj krvotok

i tvoju suptilno žilavu strast.

Želja za slikanjem

~ Nesrećan je možda čovek, ali srećan umetnik koga želja razdire!

~ Gorim da naslikam onu koja mi je tako retko iskrsavala i tako brzo odbegla, kao nešto lepo i za čime bi žalio putnik što se odvezao u noć. Koliko je dugo otkad je nestala!

~ Lepa je, i više no lepa; ona prepada. U nje je izobilje crnog; i sve što ona uliva noćno je i duboko. Oči su joj dve peštere odakle nejasno svetluca tajanstvo, a pogled njen obasjava kao munja; to je blesak pukao pomrčinom.

~ Nju bih uporedio s nekim crnim sunce, ako bi se mogla zamisliti crna zvezda što isijava svetlost i sreću. No ona radije seća na lunu, koja je na nju svakako stavila beleg svoga strahovitog dejstva; ne belu lunu iz idila, što liči na hladnu nevestu, nego lunu zloslutnu i zanosnu, uzlebdelu u dnu olujne noći, u tišmi oblaka što jezde; ne mirnu i dobroćudnu lunu što pohodi san pravednika, nego lunu otrgnutu s neba, pobeđenu i buntovnu, koju tesalske Veštice nagone da igra na prestrašenoj travi!

~ S malog čela joj se čitaju čvrsta volja i strast grabljivice. Međutim, pre dnu tog lica koje baca u nespokoj, pod nemirnim nozdrvama što bi da udahnu neznano i nemoguće, s neiskazanim miljem blista osmeh velikih, rujnih i belih, preslatkih usta koja rađaju san o čudesnoj divoti cveta niklog na vulkanskom tlu.

~ Ima žena koje pobuđuju prohtev da budu osvojene i da se u njima uživa; ali ova izazia želju da se lagano umire pod njenim pogledom.

:: : lepota : ::

Tvoji zubi

Volim tvoja usta puna zuba. 

Izlivam se pred njima 

kao što se izlivam po asfaltu 

dok gledam tvoje postojanje na tom biciklu... 

Svi pljosnati tanani mišići 

prilepljeni uz tvoje kosti 

kreću se kao da svi do jednog 

pričaju uglas.

Iako slabo vidljivi, 

tvoji zubi su meni najlepša pozorišna predstava 

dok te posmatram kako topiš hranu, 

sa osmehom ponekim.

Tvoje biće skida odeću sa sebe - 

božanstvena je to simfonija za moj sluh; 

čujem da nemaš strahova ni tuge 

ni u jednoj pori na koži. 

Opet tvoji zubi blistaju.

Blaga voda sa tvog tela miriše na lavandu i dalje,

krik ti je dublji od mog strašnog ponora 

i jači od moje snage...

Tvoj poljubac topi moja usta 

natopljena mlečnim medom, 

crvena su od tvog daha, 

a tvoj glasni izdah pada u moj dekolte.

Za koji sat - Danteovo jutro, 

sjajnije od Božanstvene komedije.