~ Nesrećan je možda čovek, ali srećan umetnik koga želja razdire!
~ Gorim da naslikam onu koja mi je tako retko iskrsavala i tako brzo odbegla, kao nešto lepo i za čime bi žalio putnik što se odvezao u noć. Koliko je dugo otkad je nestala!
~ Lepa je, i više no lepa; ona prepada. U nje je izobilje crnog; i sve što ona uliva noćno je i duboko. Oči su joj dve peštere odakle nejasno svetluca tajanstvo, a pogled njen obasjava kao munja; to je blesak pukao pomrčinom.
~ Nju bih uporedio s nekim crnim sunce, ako bi se mogla zamisliti crna zvezda što isijava svetlost i sreću. No ona radije seća na lunu, koja je na nju svakako stavila beleg svoga strahovitog dejstva; ne belu lunu iz idila, što liči na hladnu nevestu, nego lunu zloslutnu i zanosnu, uzlebdelu u dnu olujne noći, u tišmi oblaka što jezde; ne mirnu i dobroćudnu lunu što pohodi san pravednika, nego lunu otrgnutu s neba, pobeđenu i buntovnu, koju tesalske Veštice nagone da igra na prestrašenoj travi!
~ S malog čela joj se čitaju čvrsta volja i strast grabljivice. Međutim, pre dnu tog lica koje baca u nespokoj, pod nemirnim nozdrvama što bi da udahnu neznano i nemoguće, s neiskazanim miljem blista osmeh velikih, rujnih i belih, preslatkih usta koja rađaju san o čudesnoj divoti cveta niklog na vulkanskom tlu.
~ Ima žena koje pobuđuju prohtev da budu osvojene i da se u njima uživa; ali ova izazia želju da se lagano umire pod njenim pogledom.
Нема коментара:
Постави коментар