My valentine

Za... II ~ Edgar Alan Po

O! ne hajem što mi zemaljska kob
malo zemaljskoga sadrži,
ako se duga sva ljubavna dob
zaboravlja u kratkoj mržnji: 


ne žalim što je očajnikâ broj
srećniji, draga, od mene,
već što ti žališ sada udes moj,
udes prolazne sene.


Ne što moji svi zdenci radosti
izviru - čudno - sa suzama,
i što poljubac pun drhtavosti
tolike godine stroši uzaman - 


ne što cveće dvadeset proleća,
svenulo u sebi pre svega,
na srcu mome smrt predoseća
s teretom stoletnoga snega - 


ne što trava - o, neka se mota!
kiti i okiti mo groba kam - 
nego što, mrtav još za života,
plašim se, gospo, biti sam.

Za... ~ Edgar Alan Po

Šumarci gde, u snovima, gledam
ptice čija radost ječi,
jesu usne - tvoj napev jedan
usnama stvorenih reči - 


Tvoje oči, optočene u nebu srca,
tad spuste pogled modar,
o, Bože, na moj duh koji grca,
kao sjaj zvezdâ na odar - 


tvoje - tvoje srce! - budim se i dišem
i spavam da sanjam do dana
istine koju zlato ne može kupiti više
svim svojim tričarijama.

:: : ljubav : ::

Poklanjam ti sve svoje drago i voljeno prstenje... 

Poklanjam ti svoje vishnja usne...

Poklanjam ti svu svoju posvećenost... 

Poklanjam ti svoj osećaj za detalje...

Poklanjam ti na poljupce svoje pramenove iz kose...

Poklanjam ti svoje uživanje na suncu na mojoj terasi...

Poklanjam ti svoje doživljaje tvojih kompozicija... 

Poklanjam ti svoju želju da se pomirim sa letom... 

Poklanjam ti svoje preterano psovanje...

Poklanjam ti svoju ljubljenu osamu...

Poklanjam ti sve gore i brda iz mojih tekstova...

Poklanjam ti ideju o savršenom mestu za uživanje u tišini...

Poklanjam ti parče mojih snova...

Poklanjam ti moje naglas čitanje "Dorijana Greja"... 

Poklanjam ti svoj prozirni ples...

Poklanjam ti svoju iskrenost i istinu.

Sam ¬ Edgar Alan Po

Još u detinjstvu ja ne bejah
drugima sličan - niti gledah
drugima slično - nije htela
duša da pije s opšteg vrela -
s izvora istog nisam pio
ni svoju tugu - zanos čio
ne mogah srcu svom da dam -
i sve što voleh - voleh sam.
Tad - u detinjstvu - u dan prvi
burnog života mog - provrvi
iz svih dubina dobra i zla
ta tajna što me večno grizla -
iz bujicá, iz svežeg zdenca -
iz planinskog crvenog venca -
iz sunca koje sni vrh mene
u jesen boje pozlaćene -
iz munje čija plamna strela
kraj mog je puta proletela -
iz bure kojom sav se oblih
i oblaka što dobi oblik
(ne muteć Plavet tu visoku)
demona nekog u oku mom.

Predosećaj ~ Artur Rembo

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.


Bez misli, bez reči,pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz prirodu - srećan kao s nekom ženom.

Kretanje

Pokrećeš me.

Isijavam dok krećem se.

Zoveš me,

Pravim se da ne čujem te.

Smeješ se

Glasno i jako...

Padaš i padaš

I lomiš se od sreće.

Ljudi gledaju,

Al' to ti nije važno,

To ti nije važno.

Ti ne spotičeš se.

Ti samo vidiš mene u sebi,

U sobi.

Naši pogledi su

Krov sveta.

Tu je smisao tvoje prilike,

Tvojih reči i mirisa sna, koji sanjam i ja.

Ljudi gledaju,

Al' to ti nije važno.

Ti se ne spotičeš.